Dr Lea Murn: Kada umiru, ljudi žale što nisu nekome rekli da ga vole | Zdrav životni vodič #podcast

Gošća ‪@politika1904‬ podkasta “Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bila je dr Lea Murn, psihijatar i psihoterapeut. U svom profesionalnom radu ona se bavi temama iz oblasti mentalnog zdravlja i egzistencijalnim pitanjima. Lea je i suosnivač Centra za egzistencijalnu terapiju, a u slobodno vreme objavljuje književne kritike i eseje. Zašto danas mnogo ljudi ima probleme sa anksioznošću i unutrašnjim nemirom? Da li smo postali preosetljivi, ili smo konačno počeli da prepoznajemo ono što su, možda, neke generacije pre nas potiskivale? – Mislim da to nije stvar preosetljivosti. Današnje generacije nisu ništa drugačije od onih ranijih. Kolektivno raste taj neki nivo svesnosti na tom području, a što je čovek svesniji, to mu je gore da bude na jednom nivou. I mislim da je to dobro. Starije generacije su imale mnogo veći pritisak da ne pričaju o svojim emocijama, da na neke druge načine to proživljavaju. Nekako su mislili da su dobro, ali znamo da su imali brojne probleme. Ali isto bih rekla da tu postoji jedan paradoks - sve više se priča o mentalnom zdravlju, a da ono je sve gore. Da li se danas svaka tuga, neko nezadovoljstvo, ili neka životna kriza, nekako prebrzo proglašavaju mentalnim poremećajem? Definitivno. Ljudi dolaze na psihijatrijski pregled u nekim stanjima u kojima je potpuno normalno da su tužni; prekinuli su vezu, pali su neki ispit na fakultetu, ili im je neko preminuo. Tuga se veoma patoligizira. Kao da ljudi danas žele dijagnozu. Dakle, zanima ih da li su narcisi, da li imaju izbegavajući stil vezivanja... Ljudi se pitaju: “Što sad ne valja sa mnom?” – objasnila je dr Lea Murn. U radu sa ljudima koji umiru, koji se nalaze na odeljenjima za palijativno zbrinjavanje, naša sagovornica ističe da je mnoge stvari primetila o čemu treba govoriti. – Oni znaju da nema leka za njihovu Uvidela sam da je najveća potreba u tom trenutku da neko bude s njima, da nisu sami. Smatra se da se ljudi sami rađaju i da sami umiru, ali postoji ta jedna duboka potreba da ipak ne budemo sami u tome, da ipak bude tu neko uz nas. Meni je rad tamo promenio životnu perspektivu, zato što ti ljudi imaju drugačiji pogled na čitav život. Oni sa te perspektive kraja gledaju i pričaju o tim nekim svojim žaljenjima. Niko nije pričao da je želeo da više radi, da je više para zaradio, da ima vile i bazene, da žale što nisu išli na Bali… Uvek govore o tome da im je žao što nisu bili prisutniji u svom životu, u svojim odnosima, da su rekli nekome da ga vole, da su se pomirili sa svojim sinom ili ćerkom, da su se više posvetili svojoj deci ili partneru. Jasno se vidi šta je najvrednije u životu iz te perspektive kraja i mislim da je to jako dobra vežba za svakog od nas da gledamo svoj život iz perspektive smrti i onda vidimo šta bismo u njemu promenili ili, možda, ne – dodaje dr Murn. Naša sagovornica je govorila i o tome na šta se najčešće žale partneri. – Najviše na to što njihov partner nije prisutan. Jako nam fali ta prava prisutnost. Stalno smo u nečemu što nije naš život. Bilo da su to društvene mreže, bilo da smo uključeni u život poznatih, u gledanje vesti nekih ljudi koji su jako daleko od nas. Naša prisutnost u našem životu, u našim odnosima je jako mala. I to je jedna od stvari koja najviše smeta ljudima o čemu govore na partnerskoj terapiji, smatrajući da partner nije fokusiran na njih. I kada su zajedno umesto da im partner posveti vreme on gleda u mobilni telefon, ne sluša ih. Ne možemo ostvariti uopšte smisao svog života ako ne znamo što se događa i nismo prisutni – pojasnila je dr Murn. Dr Lea Murn kaže da toksični odnos uopšte nije lako prepoznati i da nekad i njima kao terapeutima treba određeno vreme da bi mogli da to da vide, jer svi partnerski odnosi imaju teške trenutke i svi dublji odnosi, intimni, imaju neke elemente koji se uvek mogu graničiti sa toksičnošću. – Ali ono što je karakteristika stvarno destruktivnih odnosa je što to dominira i što se to ponavlja zapravo iz dana u dan. Iscrpljuje čoveka. Čitavim životnim razdobljem dominira. Osoba se počinje gubiti u tome, gubi neki smisao za realnost, ne zna više šta je stvarno, a šta nije stvarno. Psihološke posledice su jako teške. Svaka osoba koja je u takvom odnosu treba da ima jako puno podrške da iz njega izađe. Štetno je govoriti takvoj osobi: “Zašto već nisi otišla?” Dakle, jako je težak proces tog odvajanja i ljudima je nekada potreban dug terapijski tretman da bi nekad smogli snage se odvoje. Može doći do oprosta, ali do promene ponašanja neće doći – dodala je dr Murn. Pratite nas na: https://magazin.politika.rs/   / politikinmagazin     / politika.rs     / politika1904   #podcast #zivot #doktor #zdravlje #psihijatar #psihoterapija #emocije #zivot #saveti #sreca #porodica #ljubav #brak #deca #doktor #tuga #depresija #patnja #gubitak #anksioznost #lekar #podkast