Дромбуље јече широм краја

Дромбуље јече широм краја) (Vers) Сунце тоне, тих је дан, ветар пољем лута. Пред кућом седим, засвирам, свет заборавим на трен. Дубоки тон и светао звук кроз смирај тихо плове. Крај баштенске капије неко с осмехом слуша тонове. (Ref) Дромбуље јече широм краја, од језера до планина. Седимо, рука нам је у руци, светлост гасне из даљина. За тебе звуче, за мене звуче, дубоко у ноћ се чују. Ако ти прија, седи крај нас, нек њихови звуци путују. (Vers) Комшија бицикл оставља, каже: „Свирај још једном то!“ Па тихо певуши у ритму, дете му седи уз двор. На клупи се мало стиснемо, за свакога има места. А неко међу нама запева старе речи, тако честе. (Ref) Дромбуље јече широм краја, од језера до планина. Седимо, рука нам је у руци, светлост гасне из даљина. За тебе звуче, за мене звуче, дубоко у ноћ се чују. Ако ти прија, седи крај нас, нек њихови звуци путују. (Brücke) Не треба сцена ни аплауз, тек неко ко остаје ту. Мали звук испред наше куће даје нам ритам у сну. И мада странци смо били пре, сад свако помало пева. Погледам те, ти климнеш главом: то се у срцу сачува. (Ref) Дромбуље јече широм краја, од језера до планина. Седимо, рука нам је у руци, светлост гасне из даљина. За тебе звуче, за мене звуче, дубоко у ноћ се чују. Ако ти прија, седи крај нас, нек њихови звуци путују