Sablja i Svila

Sablja i Svila Gora šuti, crna noć se sprema, Moje ruže u mom domu nema. Oteše je tuđe klete ruke, Ostaviše moje srce muke. Vezali joj svilene rukave, Odveli je preko gore travne. Plače ona, crnu sudbu kune, Čeka zoru i spahiju k'o sunce. Ali čuj, gora sad odjekuje, Moj se vranac kroz mrak probija! Ne dam te, vilo, kroz oganj i mač! Neka se čuje dušmanski plač! Moja te sablja od okova brani, Ljubav je jača na našoj strani! Na mom konju sad se tiho vije, Ranjeno joj srce moje grije. Spasio sam svoju vilu bjelu, Donio je u čaršiju cjelu. Svilu nosi, suze više nema, Pobjeda je naša sad rođena. Zajedno smo kroz tu vatru prošli, Slobodni smo svome domu došli. Ne dam te, vilo, kroz oganj i mač! Neka se čuje dušmanski plač! Moja te sablja od okova brani, Ljubav je jača na našoj strani!